Lenji Grci? Statistika ih prikazuje kao jedne od najvrednijih radnika razvijenog sveta. A gde smo mi?

Kako su Grci postali simbol „lenjosti“ – i zašto je to pogrešno

Godinama unazad evropski i svetski mediji predstavljali su Grke kao lenje i neefikasne, naročito tokom krize evrozone nakon 2009. godine. Naslovi o „parazitima koji žive na račun severne Evrope“ dominirali su žutom štampom. Međutim, ta slika nema uporište u stvarnosti. Zvanični podaci govore sasvim suprotno: Grci su među nacijama koje najviše rade u razvijenom svetu – odmah iza Južnokorejaca.

Statistika koja ruši stereotip

Prema podacima OECD-a, Grci godišnje rade u proseku 1.886 sati. Više od njih rade jedino Južnokorejci – oko 1.901 sat godišnje. Nasuprot tome, Nemci – čije se radne navike često ističu kao uzorne – rade prosečno 1.340 sati godišnje. To je skoro trećina manje od Grka.

Dakle, Grci ne samo da nisu lenji – oni su među najvrednijim radnicima na svetu. Ovi podaci obuhvataju sve oblike rada: puno i skraćeno radno vreme, prekovremene sate i dodatne angažmane. Radi se o kompleksnoj slici koju brojke jasno potvrđuju.

Koliko Grci zapravo rade?

Prema Eurostatu, prosečan broj radnih sati nedeljno u Grčkoj iznosi 39,9 – najviše u EU. U poređenju, prosečan radni vek u Nemačkoj traje 35,7 sati nedeljno, a nordijske zemlje beleže još manje.

Zakon donet 2024. godine legalizovao je mogućnost šestodnevne radne nedelje uz dodatnu nadoknadu. Ova odluka izazvala je polemike, ali i pokazala koliko je tržište rada u Grčkoj fleksibilno i orijentisano na intenzivan rad, naročito u sektorima kao što su turizam, trgovina i transport.

Turizam i pomorstvo: Grci rade kad drugi odmaraju

Tokom letnjih meseci, zaposleni u grčkom turizmu rade često i više od 60 sati nedeljno. U velikim šoping centrima u Atini i Solunu, kao što su „The Mall Athens“ i „Mediterranean Cosmos“, zaposleni tokom sezone beleže radne nedelje duže od 42 sata.

Grčka brodarska industrija, jedna od najvećih na svetu, dodatno potvrđuje radnu etiku. Mornari provode i po mesec dana na brodu bez dana odmora. Prosečno radno vreme prelazi 200 sati mesečno, a radni uslovi su često izuzetno zahtevni i fizički iscrpljujući.

Zašto stereotip opstaje?

Mit o „lenjim Grcima“ poslužio je političkim elitama u EU kao opravdanje za uvođenje oštrih mera štednje i nadzor nad grčkom ekonomijom tokom krize. Tvrditi da Grci ne rade dovoljno bilo je lakše nego priznati sistemske slabosti i neravnomernu raspodelu moći u evrozoni.

Slične etikete pratile su i Italijane, Špance i Portugalce, iako su podaci pokazivali da i oni rade više sati nego većina severnoevropskih naroda.

Produktivnost nije isto što i radna etika

Osnovni problem južnih ekonomija, pa i Grčke, nije u broju radnih sati već u niskoj produktivnosti po satu rada. Dok Nemačka beleži preko 74 dolara dodate vrednosti po satu (PPP), Grčka staje na oko 44,7 dolara.

Razlozi za to leže u strukturi ekonomije: veći udeo uslužnih i sezonskih sektora, slabija digitalizacija, institucionalne slabosti i veći stepen korupcije. To, međutim, nije nešto što može da se pripiše „lenjosti“ građana, već složenim ekonomskim okolnostima.

Srbija i Grčka: Zajednički problemi, slične lekcije

U Srbiji, prosečan radni vek traje preko 41 sat nedeljno, što je među najvišima u Evropi. Ipak, bruto domaći proizvod po satu rada iznosi svega 20,6 dolara – što je manje od polovine grčkog proseka.

To pokazuje da Srbija, kao i Grčka, ima problem ne sa radnom etikom, već sa načinom na koji koristi radnu snagu. Visok nivo sive ekonomije, manjak ulaganja u tehnologiju, slaba institucionalna podrška i odliv stručnjaka glavni su razlozi niske produktivnosti.

Rešenja: Kako da rad ne bude uzaludan

Da bi rad bio isplativ i za radnika i za državu, neophodno je:

• Ulagati u digitalizaciju i modernizaciju industrije

• Povećati pristup obrazovanju i stručnim obukama

• Smanjiti sivu ekonomiju kroz inspekcije i podsticaje za legalno poslovanje

• Jačati institucije koje štite radnička prava i tržišnu konkurenciju

Srušimo mit, gradimo rešenja

Grci nisu lenji. Naprotiv, prema statistici, spadaju među najvrednije radnike razvijenog sveta. Ipak, sistem u kojem rade ne zna da valorizuje taj trud na pravi način. Isto važi i za Srbiju.

Zato nije važno koliko radimo – već kako i u kakvom sistemu. Da bi napor imao smisla, potrebne su reforme koje omogućavaju da se svaki radni sat pretvori u pravu vrednost. Dok god budemo verovali u mitove umesto u činjenice, ostajemo društva koja mnogo rade – ali se slabo kreću napred.